Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva

#kakosi: Milica Kuzmić

Iako pripadam generaciji koja je trčkarala po radioaktivnoj kiši iz Černobilja, koja je osetila sankcije, hiperinflaciju, ratove, bombardovanje... rekla bih da ništa, ali baš ništa nije moglo da nas spremi za koronu.

Zarobila je čovečanstvo gotovo preko noći - istrgla zagrljaje, ukinula poljupce, nedeljne ručkove sa roditeljima, rođendane u kafani... Udisanje vazduha koje je oduvek bilo simbol života i slobode, odjednom je postalo poželjno samo kroz troslojnu, petoslojnu ili gas masku, a ja sam, kao i svi pod "kapom nebeskom" čiji su životi u trenutku stopirani na neodređeno, pokušala da pronađem svoj "način" preživljavanja.

Trebalo mi je vremena da se naviknem da dišem "na škrge" i da na rukama umesto kože imam šmirglu (posledica dezinfekcije). Nadala sam se da ću jednog dana uspeti da odmaglim naočare (ili da bar neću pasti niz stepenice) i da će kosa, čvrsto rešena da započne samostalni život na mojoj glavi, odustati od namere da postane rođak IT iz porodice Adams.

Kako sam se osećala?

Izgubljeno, kao u snu, u nekoj magli. Svako buđenje je podrazumevalo još jedan šamar realnosti, one koju danas mnogi nazivaju "nova normalnost". Meni taj pojam i dalje nije prihvatljiv, verovatno zbog toga što želim da verujem da će život jednog dana ponovo biti onaj stari, ili bar nešto nalik njemu.

Šta mi je najteže palo?

Sećam se da smo u prvom talasu pandemije u društvu često komentarisali da ne poznajemo nikog ko je oboleo od korone. Već u drugom talasu stvari su se drastično promenila, a onda smo prestali da brojimo talase, jer smo, nažalost, počeli da "brojimo" bliske ljude koji su nas napustili... Zauvek.

Osim toga, korona je uspela da naglavačke preokrene pojam ljubavi. Kroz vekove nas uče da se emocije i naklonost iskazuju fizičkim kontaktom: zagrljajem, poljupcima, dodirima, rukovanjem...
Poslednjih godinu dana važe neka sasvim drugačija pravila: ako me voliš – udalji se dva metra, ako me voliš – nosi masku, ako me voliš – donesi namirnice do vrata, ako me voliš – ne grli me...

Taj novonastali koncept je emocionalno frustrirajuć, ali je istovremeno i jedini ispravan, jer spasava živote.

Šta mi je pomoglo?

Pomogla mi je okupiranost poslom, maštanje, Zoom proslave rođendana sa prijateljima širom sveta, šetnje sa psom, piknici u Košutnjaku, fotografisanje i još fotografisanja, povremena izmeštanja u jedno vojvođansko selo, pravljenje najrazličitijih predmeta od drveta, gledanje domaćih serija na Prvoj televiziji, ali i na sajtu Prva.rs.

Kako sam sada?


Moj odgovor će donekle zvučati kao status na Fejsbuku – "komplikovano je".

Biti novinar i/ili urednik sajta podrazumeva da nemate radno vreme, posebno u vanrednim okolnostima kakva je pandemija kovida-19. Iako je većini mojih kolega, kao i meni, posao predstavlja spas, izloženost ogromnoj količini loših vesti od jutra do mraka, ostavlja određene posledice na psiho-fizičko zdravlje. S druge strane, uvek pomislim - a šta bi trebalo da kažu lekari, medicinske sestre i braća, tehničari, laboranti... Časni beli mantili koji zaslužu našu večnu zahvalnost!

Ipak, za ono kako se osećamo, nije presudna profesija, već naš individualni doživljaj sveta koji nas okružuje. Svi imamo svoje specifične mehanizme kojima sa više ili manje uspeha "kontrolišemo" stres, neizvesnost, strah od bolesti, smrti, gubitka posla, samoće...

Nije sramota ne biti OK - sramota je ne potražiti pomoć!

Posle najgore oluje zasija najlepše sunce i zato je važno da ga svi zajedno dočekamo mentalno i telesno zdravi. Verujem da će projekat #kakosi, kao i besplatne telefonske linije za pomoć, u velikoj meri doprineti da svi zajedno budemo mnogo srećniji i mentalno jači.

Piše: Milica Kuzmić, urednica sajta Prva.rs

Pridružite se zajednici #kakosi na Viberu