Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

Istražujemo Amazoniju: Ujed smrtonosan, jedini lek je - seks u roku od 24 sata! FOTO/VIDEO

Podeli

Putopisac Viktor Lazić: Najveća raznolikost života na planeti nalazi se u Amazoniji, ali insekti Amazonije zaslužuju posebnu pažnju i ceo jedan putopis!

Obično putnici namernici priželjkuju da na putovanjima vide majmune, kajmane, pirane, anakonde, ali meni su profesori sa Univerziteta Amazonije skrenuli pažnju da nekoliko dana posvetim - insektima. Rekli su mi, doslovno: „U velikoj Amazoniji, bitno je ono malo i sitno.“

Samo na jednom jedinom drvetu ima više od sedam stotina različitih vrsta tvrdokrilaca

Niko ne zna koliko različitih vrsta insekata ovde živi. Naučnici mi prepričavaju kako su, tokom nekih istraživanja, samo na jednom jedinom drvetu zatekli više od sedam stotina različitih vrsta tvrdokrilaca!

Od amazonskih brojeva brzo zaboli glava. Cifre koje podsećaju na niz nula sa Miloševićevih novčanica prenose jednu poruku: toliko mnogo, da je više od nezamislivog! Prema statistici, do sada je u Amazoniji otkriveno oko dva i po miliona vrsta insekata! Od dvadeset hiljada vrsta leptira, u Amazoniji je pronađeno čak sedam hiljada.

Na jednom jedinom aru zemlje može se naći i do sedamdeset hiljada različitih vrsta insekata, a da ne govorimo o drugom živom svetu. Godišnje se otkrije oko desetak hiljada novih vrsta, a raznovrsnost je toliko velika, pričaju mi moji prijatelji naučnici, da je zapravo retko da tokom svojih istraživanja biolozi naiđu u džungli dva puta na istu vrstu... Kažu, ove šume su stare oko sto miliona godina. Zamišljanje ovih brojeva podseća me na zamišljanje univerzuma: koliko miliona svetlosnih godina do neke udaljene zvezde ima, koliko to raznolikog života živi u Amazoniji, to nije moguće spoznati.

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

"Za ujed 'metak-mrava' kažu da izaziva bol sličan kao kad se u telo iz blizine upuca pištoljem"

Metak-mrav bio bi mi najbolji prijatelj, da nije tako nezgodan

Moji prijatelji, profesori sa Univerziteta, pokazivali su mi na stotine različitih insekata, objašnjavali inventivne načine kamuflaže, života, vođenja ljubavi i lova. Ali ko to sve može da popamti, ko da sve to opiše a da se ne namuči i ne udavi čitaoce? Za prvi srpski putopis o insektima izabrao sam da opišem nekoliko ličnih susreta i druženja.

Metak-mrav bi mi bio najbolji prijatelj, samo da nema tako nezgodno ime koje je dobio zbog prepoznatljivog ujeda, za koji kažu da izaziva bol sličan kao kad se u telo iz blizine upuca pištoljem. U odnosu na običan ujed bumbara, znalci tvrde da je čak trideset puta jači!

Da ludilu nema kraja potvrđuje i to što su mi ponudili da mi "srede" ujed, valjda preko veze, ako želim da najveći zamisliv bol na svetu iskusim iz prve ruke. Kažu, ako već pišem putopise, trebalo bi i da doživim to o čemu pišem, a ne da prepričavam... Bol od ujeda inače u nesmanjenom kontinuitetu traje između 12 i 24 sata, pa ove mrave još nazivaju i „mravi 24 sata“.

Ljubazno, da ne uvredim domaćine, ovako velikodušnu ponudu sam odbio. Među domorocima važi pravilo: ko ne izdrži ujed metak-mrava, taj se ne računa u odraslog čoveka i ne može da se oženi! Sva sreća pa ne planiram ženidbu u ovom plemenu, pomislih dok sam posmatrao kako prave neobične rukavice.

Foto: Viktor Lazić/privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/privatna arhiva

"Pojedini muškarci su ovaj ritual prošli i dvadesetak puta tokom nekoliko meseci ili godina, ne bi li tako zaslužili visok status u plemenu i bili naročito poželjni kod žena."

Kada dečak stasava u muškarca, prolazi test: mora da izdrži ujede pobesnelih mrava!

Kada dečaci stasaju u doba da postaju muškarci, njihova rodbina priprema posebne mravlje rukavice. Pohvataju čitav mravinjak ovih ludih mrava, opiju ih nekim prirodnim sedativima, stave u rukavice sa bodljama okrenutim ka unutrašnjosti. Čim se mravi osveste, porodica kaže svom mladom sinu, bratu, sestriću da spokojno stavi ruku unutra. Mora da izdrži između pet i deset minuta dok ga pobesneli mravi ubadaju svom silinom. Prethodno mu ruku premažu ugljenom, ali to tek malo omami mrave i za nijansu smanjuje broj i jačinu ujeda.

Zakasnio sam nekoliko dana da vidim jednu takvu inicijaciju u muškost, ali sam zato video dečaka kome je cela ruka bila paralizovana od ujeda i koji je bio u polunesvesti. I posle par dana od ceremonije nekontrolisano se tresao i drhtao u bolovima. U zavisnosti od porodice, pojedini muškarci su ovaj ritual prošli dvadesetak puta tokom nekoliko meseci ili godina, ne bi li tako zaslužili visok status u plemenu i bili naročito poželjni kod žena.

Ali u amazonskim plemenima ove mrave koriste i u druge svrhe sem osvajanja lepšeg pola i dokaza da mladoženja može da izdrži bol, pa dakle, i ženidbu. Tvrde mi da ujed leči reumatizam, a u nedostatku konca i igala za šivenje, kada se neko povredi, saplemenici će ranjeniku na ranu postaviti ove mrave, naterati ih da ubodu ranu, a zatim im jednim potezom otkinuti glavu. To je najbolji način prišivanja, pošto mrtav mrav čvrsto drži spojenim rastrgnute delove kože, a zbog njegove pljuvačke rana dodatno otekne i tako se sama hermetički zatvori, sprečivši dalju infekciju.

Foto: Viktor Lazić/privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/privatna arhiva

„Čist, intenzivan, briljantan bol. Kao da hodam po užarenom uglju sa dugim ekserom zabodenim u petu.“

Svet je pun ludih naučnika, ali se u Amazoniji ističe američiki entomolog Džastin Šmit koji obilazi svet tražeći insekte koji bi ga ujeli. Napravio je čitavu listu klasifikacije bolova. Do sad je trpeo bolove više od hiljadu puta, a ubolo ga je ili ujelo oko 150 vrsta insekata. Sve to je klasifikovao u četiri kategorije, ali čak i on tvrdi da se ništa ne može uporediti sa bolom koji izaziva ujed metak-mrava, koji slikovito opisuje: "Čist, intenziva, briljantan bol. Kao da hodam po užarenom uglju sa dugim ekserom zabodenim u petu".

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

Čas iz preživljavanja

Insekti nisu samo lepi na oko, doduše kako kome, i važni za prirodne procese, već su i ukusni, barem tako tvrde meštani. "Kako kome i to", rekoh skrušeno, dok su mi nudili da jedem nekoliko vrsta mrava i larvi meni nepoznatih životinjica.

Kažu da larve sadrže mnogo proteina i da ovi insekti mogu život da spasu onome ko se u ovoj džungli izgubi. Meni se čini da mu ovde malo šta može život spasiti, jer ko se izgubi teško da će se ikad više naći već samo zbog veličine ovog prostranstva, a ako mu sva sreća zavisi od jedenja insekata, onda mu šanse sigurno nisu velike, pomislih. Ali sam, ipak, spremno saslušao čas iz preživljavanja, mada mi je najteže pao praktičan deo: nisam navikao da mi se u ustima migolje larve bilo čega, ma kako pune belančevina i spasonosne za moj život bile.

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

Ujed je smrtonosan, a jedini lek je - seks u roku od 24 sata!

Daleko od toga da se moja iskustva sa mravima i drugim insektima tu završavaju. Domoroci su me poučili kako ću najlakše da ubedim lepoticu koja mi se dopadne da se sažali na mene i dozvoli mi romantiku. Kažu, sve što treba da uradim jeste da joj kažem da me je upravo ujela neka „lantern-muva“. Po verovanju, taj je ujed smrtonosan, a jedini lek je seks u roku od 24 sata od trenutka ujeda...

Moji prijatelji naučnici znaju za ovo verovanje, ali ne mogu da prikriju podsmeh: misle da su to muškarci lukavo smislili da bi lakše nagovorili tvrdoglave devojke da im popuste kad baš ništa drugo ne uspeva, dok pomenute muve, navodno, uopšte i ne ujedaju...

Foto: Viktor Lazić/privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/privatna arhiva

"Zakucah i ja na vrata mravinjaka, po srpski, tri puta i stavih ruke na drvo. Iskočiše da dočekaju gosta, krenuše svud po meni, a ja šta ću, hvataj ih i trljaj što brže i što jače..."

Njih hiljade na mene jednoga!

Dok sam se probijao kroz džunglu do nekog sela, kako se bližilo veče i komarci krenuli da nas napadaju pričao sam sa vodičem o tome kako me zabrinjava mogućnost da dobijem malariju. Bez obzira na sva sredstva protiv ovih malih nemani koja sam poneo iz Srbije, svako veče bih primetio barem nekoliko novih ujeda. Tek, vodič je malo kasnije prišao nekom stablu na kojem se videla velika, crna izbočina. Po njoj je udario jako nekoliko puta, da bi se odmah iz nje svuda razmilelo na hiljade žutih mrava. Stavio je ruku na izbočinu i oni su krenuli da mu hodaju svud po telu. Brzim pokretima krenuo je da trlja ruke, gnječeći mrave i utrljavajući i razmazujući ih sebi po koži... Mravi se brane i ujedaju, dok ih vodič zgnječene maže svud po svom telu, čak i po licu.

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

"Zakucah i ja na vrata mravinjaka, po srpski, tri puta i stavih ruke na drvo. Iskočiše da dočekaju gosta, krenuše svud po meni, a ja šta ću, hvataj ih i trljaj što brže i što jače..."

Njih hiljade na mene jednoga!

Miris pobijenih mrava odbija komarce i insekte bolje nego bilo koji drugi otrov na svetu, a pritom ne šteti koži, pa me vodič ubeđuje da je ovo najdelotvornija odbrana protiv malarije. Pokazuje mi još jedanput kojim pokretima da izazovem mrave da izađu iz skloništa i popnu mi se na ruke. Šta se mora, nije teško, stara je izreka. Zakucah i ja na vrata mravinjaka, po srpski, tri puta i stavih ruke na drvo. Iskočiše da dočekaju gosta, krenuše svud po meni, a ja šta ću, hvataj ih i trljaj što brže i što jače... Taman se činilo da pobeđujem u neravnopravnoj bici - njih hiljade na mene jednoga! - kad mi se uvukoše ispod pantalona i krenuše da kidišu... Istog časa potpisah kapitulaciju i odlučih se da je ipak lakše preležati malariju.

Foto: Viktor Lazić/privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/privatna arhiva

Spokojno sam spavao dok se čitava horda nekih nevidljivih buba spustila na moje noge

Poslednjih dana mog boravka u Amazoniji noćio sam u nekom hostelu, na krevetu koji se nalazio na poluotvorenoj terasi. Noću sam bio uvezan u prostirke protiv komaraca, ali nisam znao da me to ne može zaštiti od drugih insekata. Spokojno sam spavao dok se čitava horda nekih nevidljivih buba spustila na moje noge, sladeći se mojom kožom do zore. Kada sam se probudio činilo mi se da se budim usred košmara ili nekog lošeg horor filma: donji delovi nogu bili su prekriveni stotinama crvenih tačaka, kao da je neko uzeo iglu i celu noć bušio rupu do rupe. Buba nije bilo nigde, bol nije bio strašan, ali svrab jeste. Znao sam da ne smem da se češem, znao sam odmah i da protiv takvih ujeda teško da ima leka, sem strpljenja. Otišao sam do apoteke, dobio neke kremice, ali je trebalo duže od šest meseci da tragovi svih ujeda nestanu.

Ova bića nažalost izumiru. Mnoge vrste žive na veoma malom prostoru, često od svega nekoliko ari, pa su sa sečenjem šuma osuđeni na nestanak. Smatra se da dnevno izumre 137 vrsta životinja u Amazoniji, od čega su većina insekti. Bez obzira na moja iskustva sa njima, divim se njihovom postojanju, raznovrsnosti, životu i verujem da na planeti ima sasvim dovoljno mesta za sve.

Na pola puta između američkog kontinenta i Evrope nalazi se Azorski arhipelag sa devet ostrva, koja su više od strateškog položaja u severnom Atlantskom okeanu. Azori su mesto inspiracije, gde realnost lako može postati mistika. Azori nisu samo priroda, ona sirova koja čini harmoniju, već i ljudi, tradicija i gastronomija, umetnost, kultura i istorija.

strana 1 od 39 idi na stranu