Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

Sećanje na Damask, s kraja XX veka...

Podeli

Nakon prestanka građanskog rata u Libanu, provela sam mesec dana u ovoj zemlji, i odatle posetila Damask. Od gradića Šture u dolini Beke - na istoku Libana, do državne granice sa Sirijom nema više od deset kilometara.

Libanski granični punkt nalazio se na samom ulazu u klanac ružičastih krečnjačkih planina Anti Liban. Nadomak granice, iznajmili smo "taksi na dan", po ceni od 5 $ po osobi - sa vozačem, i krenuli u posetu Damasku. U tom periodu, mnogi Libanci iz Šture išli su na jednodnevne "izlete" u 69 km udaljeni Damask, kako bi po veoma niskim cenama kupovali robu koja je u Libanu bila višestruko skuplja.

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

Kada smo obavili pogranične formalnosti na libanskoj strani, desetak kilometara vozili smo se ničijom zemljom kroz beživotni klanac Anti Libana, i po izlasku iz njega ugledali sirijsku granicu. Tu, gde počinje Sirija - počinje i pustinja, ravnica peska i kamena - veliki kontrast u odnosu na zeleni Liban. Krajem XX veka, Sirija je veća, mnogoljudnija i nižeg standarda od Libana. Na sirijskoj granici, prošli smo kroz nekoliko pograničnih kontrola, a vozač našeg taksija – Libanac, platio je depozit od 100 $ za svoj automobil - iznos koji mu je po povratku na granici bio vraćen, ali uz 10 odsto provizije za takozvanu "uslugu čuvanja novca".

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

Nakon 50 km vožnje pustom ravnicom, stigli smo pravo u Damask – glavni grad Sirije i jedan od najstarijih na planeti. Za razliku od velike vlažnosti na bejrutskih, julskih 40 stepeni, u Damasku je klima suva i time prijatnija, iako je beskrajno vrelo. Pre ulaska u grad, na okolnim golim brdima u daljini smo videli palatu sada već pokojnog sirijskog predsednika Asada (oca sadašnjeg) i slušali priče o tome da dobro čuvana "tvrđava" ima sistem sastavljen iz tri dela tunela za evakuaciju, i da niko osim predsednika nije znao njihov tačan raspored.

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

Prema svedočenju nekoliko obrazovanih i liberalno orijentisanih Turaka, s kojima sam razgovarala u aprilu 2018 (za vreme boravka u jugoistočnoj Turskoj), kao i mojih kolega Sirijaca koji od početka sukoba više ne žive u zemlji, za razliku od oca - pokojnog diktatora, Asad Mlađi navodno je napravio veliki preokret. Sirija je postala liberalnija i ljudi zadovoljniji. A onda se, kažu - sve promenilo.

Na ulasku u Damask - novi soliteri, nalik Novom Beogradu. Na onim tek u izgradnji, i pre ugradnje vrata i prozora već su se nalazile oslikane crno-bele slike predsednika Asada (starijeg). Nakon desetak minuta vožnje, stižemo do garaže u predgrađu, mesta gde naš taksi vozač mora da parkira svoje vozilo i ostane sve dok se ne vratimo po njega da krenemo nazad u Liban – takvi su sirijski propisi. Ispred garaže, zaustavljamo gradski taksi i upućujemo se u centar grada. Prvi utisci iz centra Damaska s kraja XX veka su niske cene i izuzetna čistoća ulica. Navodno su isuviše velike kazne naterale stanovništvo da poštuje čistoću.

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

U Siriji krajem XX veka, patrijarhat je bio prisutan u svoj svojoj veličini. Žene su većinom bile pokrivene burkom od glave do pete, a često im se ni lica nisu videla od mrežice koja je prekrivala nos i oči. U Damasku, žene nisu ulazile ni u kafane – sa muškarcima retko, a same nikada. Godinama kasnije, stvari su se promenile.

U centru Damaska, opasan zidinama nalazi se stari deo grada, i u njemu pokriveni stari bazar - Suk Hamedije. Na ulasku u suk, umesto nekada kitnjasto dekorisanog pročelja - ponovo slika tadašnjeg predsednika Asada (starijeg), a unutar bazara pokrivena ulica sa svodom. U srcu orijentalnog ambijenta ređaju se radnje sa šarolikom robom, nakitom, tekstilom, suvenirima, antikviteti.

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

U jednom delu suka nalaze se i urušeni arheološki ostaci antičkog rimskog hrama posvećenog bogu Jupiteru iz I veka pre naše ere, na čijim je temeljima u IV veku nakon pojave hrišćanstva, odlukom vizantijskog cara Teodosija I podignuta crkva. Nepuna četiri veka kasnije, dolaskom Arapa, antička bogomolja je još jednom promenila veru i postala džamija.

Unutrašnjost džamije prekriveno je predivnim orijentalnim tepisima. Ljudi se u džamiji mole, odmaraju, poneki su i zadremali. U unutrašnjosti se nalazi i mali hram u zelenom staklu, podignut na mestu nekadašnje grobnice Jovana Krstitelja (na arapskom: Jahja), sveca poštovanog i u islamu.

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

Iz ovog razloga, mnogi vernici mole se baš na ovom mestu i tvrde da je hrišćanski svetac zračio izuzetnom energijom koja može preći samo na istinskog vernika. Muslimanski vernici veruju da će se baš na ovom mestu, na Sudnji dan, na Zemlju vratiti prorok Isa (Isus Hrist). Danas se u džamiji nalazi i grob Saladina, čuvenog Kurda, muslimanskog vođe krstaških ratova.

Najlepši deo džamije je njeno uglačanim kamenom prekriveno veliko pravougaono dvorište, odakle smo na fasadi centralnog zdanja džamije posmatrali predivne omejadske mozaike u preovlađujuće zlatnoj i maslinastoj boji. I visoka osmougaona "Kupola riznice" na stubovima u dvorištu, prekrivena je mozaicima u istom maniru.

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

Kako ovdašnji vernici u džamiju dolaze isključivo radi molitve, samo dvorište najčešće je potpuno prazno, a uglačani kamen po kojem smo kao turisti bosi hodali, prepun golubjeg izmeta. Na sreću, na ulazu u svaku pa i ovu džamiju postoje česme gde vernici peru ruke i noge kako bi čisti izašli pred Alaha.

"Nevernici" kao mi, nakon šetnje dvorištem oprali su stopala. Pri povratku u garderobu, nakon vraćanja "mantija", nas četiri žene dobile smo majušni "paravan za obuvanje obuće", jer se pokazivanje nožnih prstiju ovde smatralo činom nepristojnosti. Zanimljivo je da se u Iranu - državi šiitskog islama, prikazivanje nožnih prstiju kod žena ne smatra nepristojnim, i zemljom je moguće hodati u sandalama, japankama i lakiranih noktiju, u šta smo se uverili prilikom posete Iranu.

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

Nedaleko od džamije, u jednom delu starog grada nalazi se Guvernerova - Azmova palata, vila Asad paše Al-Azma - guvernera Damaska iz XVIII veka. Veliko pravougaono zdanje površine 5,5 km2, sa bazenima i fontanom u centralnom dvorištu, Azm je sazidao 1749. godine kada je postao guverner. Posebnu pažnju posvetio je uređenju palate i bogato je opremio za svoju voljenu ženu.

U vreme kada ženama nije bilo dozvoljeno da izlaze iz kuće, mlada guvernerova supruga u palatni kompleks je ušla kad se udala, a iz njega izašla kad je sahranjivana. Sigurno je bilo potrebno mnogo truda da joj život u zlatnom kavezu učini prijatnijim, a sudeći po dekoraciji palate možda je Azm jednim delom u tome i uspeo.

U svaku od prizemnih odaja palate ulazi se kroz kapije iz centralnog dvorišta. Svaka prostorija je opremljena nameštajem, a postoje i tri povezane prostorije u kojima je smešten hamam u mermeru (sa vrućom, toplom i hladnom vodom).

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

Suk Salhije i ulica Hamra ("hamra" na arapskom - "crvena") trgovački su centar grada. Hamra je pešačka zona sa starinskim kamenim kućama u okerastim nijansama i orijentalnim arhitektonskim detaljima. Tih 1990-tih, gradska trgovina u Damasku bila je "podeljena" na kvartove, te su postojali oni u kojima se prodavala odeća - podeljena na muške i ženske.

U radnjama sa obućom, skoro identične ženske sandale u kič maniru i kombinaciji bele, crne i zlatne boje - po ceni od 5 ili 10 $, bile su od skaja, dok je kožna obuća mogla da se kupi samo u specijalnim radnjama rezervisanim za diplomatski kor. Dvadesetak godina kasnije, pre početka rata stvari su se kažu, promenile na bolje.

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

Najjeftinije od svega, u Damasku 1990-tih bilo je jesti u restoranu. U jednom ne naročito luksuznom, nas šestoro jelo je odlične i izuzetno obilne jagnjeće ražnjiće u ogromnim lepinjama, sa prepečenim paradajzom i pićem, za ukupno 6 $.

Ljubitelji orijentalnih poslastica kao što su baklave i tulumbe, u gradskim poslastičarnicama mogli su pronaći iste po povoljnim cenama. Damaški kolači bili su i zavidnih dimenzija, veoma ukusno poređani na rafovima - jedni iznad drugih, na plehovima - "spratovima" u izlogu radnje.

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

Na kraju obilaska Damaska, a pre odlaska do podzemne garaže gde nas je čekao vozač libanskog taksija, zaustavili smo gradski taksi i odvezli se na vrh brda iznad grada, radi panoramskih pogleda. Kakav je predivan i neobično interesantan stari Damask nekada bio. A kako li izgleda sada. Na kraju, taksista nas je ostavio kod garaže, a njegov libanski kolega dobio je dozvolu da krene nazad, za Liban.

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

Sirija 1990-tih verovatno je drugačija od one kakva je danas. Dvadesetak godina kasnije, nepunih 5 meseci pre početka nemilih događaja u Siriji, na putovanju po istoku Turske koje je organizovalo Tursko ministarstvo za kulturu i turizam upoznala sam Lamu i Bahela, dvoje novinara iz Damaska. Iz njihovih priča, ali i načina odevanja razumela sam da su se tokom vladavine Asada Mlađeg mnoge stvari promenile, na bolje.

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

I danas smo povremeno u kontaktu. Srećom, kad je sve počelo Lama je izbegla kod sestre u Ameriku i sa već odraslim ćerkama živi i radi u Vašingtonu, posao koji nije novinarski. Ni Bahel nije u Siriji. Imao je sreću da neposredno pre nego što je sve počelo dobije posao kao dopisnik iz Istanbula, gde i danas živi. Možda će se jednog dana Lama i Bahel vratiti u Siriju, i možda ću jednog dana opet videti Damask.

Piše: Ivana Dukčević

Izvor: Internet i Facebook stranice "Umetnost putovanja"

Tekst i fotografije deo su internet stranica "Umetnost putovanja", zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje.

strana 1 od 402 idi na stranu