IQ do neba, srce kao u lava i časovi ljubavi

Milan Mačvan, uspešni srpski košarkaš, odlučio je da okonča svoju karijeru.

Stefan Nikolić
Podeli
Foto: STARSPORT/Predrag Milosavljevic
Foto: STARSPORT/Predrag Milosavljevic

Kada neko kaže Milan Mačvan mnogima će u sećanju biti Olimpijske igre u Rio de Žaneiru 2016. godine i one šaljive poruke navijača da Kevin Durent treba da se plaši Milana Mačvana i da zbog njega noću ne može da zaspe.

Milan nikada nije bio taj strašan igrač, da ga ljudi ili vole ili mrze, da ne postoji između. On je uvek bio nešto poput Tima Dankana, neki dobroćudni div koji u tišini uradi mnogo toga dobrog.

Radi se o momku koji je rođen u Vukovaru 1989. godine, čiji je život počeo pod bombama tokom ratnog stanja, kasnije se često selio i posle Novog Sada živeo je u Bačkoj Palanci.

"Najranijeg detinjstva se slabo sećam. Bilo je borbe, kao i svuda, u svim sferama. Samo što se u tim krajevima borilo za živote. Bilo nam je teško, a moji počeci su bili vezani za uspehe reprezentacije i za to što mi je tata bio košarkaš. Porodici dugujem najviše. Želeo sam to čim sam krenuo da treniram. Uspesi reprezentacije su me vukli napred. Želeo sam da budem kao oni. Kao naša najbolja generacija koja je ređala zlata. Svaka sezona je borba i priča za sebe. Ni sam ne znam kada sam postao svestan da ću postati košarkaš, ali jedino pod sopstvenim pritiskom možeš da se nateraš da radiš još više i jače da bi došao do željenog cilja. Do seniorskih dana je bilo najteže",
rekao je Mačvan u intervjuu za portal MVP.

Malo ljudi zna da je Milan Mačvan odličan golfer, da mu je golf omiljeni sport posle košarke i da bi se verovatno time bavio da nije postao slavni košarkaš.

Na našu sreću, nije postao golfer.

On je veoma rano pokazao interesovanje za košarku i u KK Vukovar je počeo da trenira već sa šest godina, ali zbog pomenutog ratnog stanja Milan se preselio u Bačku Palanku i tamo počinje da trenira.

Sa 13 godina je bio fantastičan i to nije promaklo Milovanu Bulatoviću, tada treneru mlađih kategorija FMP–a i na njegov poziv dolazi u Beograd, pa je u Železniku nastavio da razvija svoj talenat.

Kada je imao 15 godina, na košarkaškom turniru u Santa Kolomi je igrao protiv jednog od najvećih španskih talenata u poslednjih 20 godina, Rikija Rubija, koji je još tada bio veoma impresioniran Mačvanovom igrom.

Skauti su ga tada opisali kao "inteligentnog, tehnički potkovanog, visokog i snažnog momka sa Balkana" i da je posle Nemanje Aleksandrova Srbija dobila novog bisera.

Mačvanov tim je od Rubiovog tima izgubio sa 107:100, ali pohvale na račun srpskog krilnog centra nisu izostale uz navode da se radi o osobi koja je postigla 40 poena i uhvatila 20 skokova na jednom meču u Srbiji.

Tamo 2006. godine na čuvenom turniru L´Hospitalet Milan Mačvan je u dresu FMP–a bio imenovan za MVP turnira, iako je njegov tim poražen od Žalgirisa u finalu.On je tada ubacio 28 poena uz 15 skokova.

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto
Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto

Te 2007. godine je Srbija u finalu Svetskog prvenstva za igrače mlađe od 19 godina pobedila Sjedinjene Američke Države, za koje su igrale brojne buduće NBA zvezde poput Stefa Karija, Diandre Džordana, Džonija Flina, Patrika Beverlija, Majkla Bizlija, Diona Tompsona...

Ni Srbija nije imala slab tim. Osim našeg današnjeg junaka, igrali su Miroslav Raduljica, Marko Kešelj, Boban Marjanović, Stefan Stojačić, Mladen Jeremić...

U tolikoj konkurenciji Milan Mačvan je bio MVP.

Što bi naš narod rekao "I vrapci na grani su znali" da će Milan Mačvan imati šansu da postane fantastičan košarkaš i srpski reprezentativac, a Hemofarm je prvi ugrabio priliku da za 150.000 evra od FMP–a otkupi Milana Mačvana.

Hemofarm je u vršačkom "Milenijumu" bio jako nezgodan tim kako u domaćoj/regionalnoj ligi, tako i u okviru ULEB Kupa, kako se u to vreme Evrokup zvao.

Kada je Mačvan stigao, trener Vrščana bio je Miroslav "Muta" Nikolić, potom je radio sa Vladom Vukoičićem nekadašnjim trenerom iz FMP–a, pa Stevanom Karadžićem i Željkom "Strujom" Lukajićem.

Kada je čuveni Alen Ajverson došao u Bešiktaš košarkaška planeta je "poludela", a te godine su turski crno-beli igrali protiv baš Hemofarma u ULEB kupu, kada je Mačvan ubacio 22 poena.

Godinu dana ranije Hemofarm je igrao u polufinalu ULEB kupa, ali je tada Lijetuvos Ritas u Torinu bio bolji tim, a Mačvan i drugovi su prethodno savladali moskovski Dinamo, koji je tada bio veoma jak tim.

Koliko je Mačvan bio tražen dovoljno govori podatak da ga je u decembru 2010. godine "odvukao" Makabi Tel Aviv. Popularni "Ponos Izraela" je i sada poželjna destinacija, a pogotovo u tom periodu kada je važio za jedan od najjačih klubova u Evropi.

Naslovi evropskih košarkaških medija su glasili "Makabi napokon doveo Mačvana" uz navode da su Vrščani inkasirali između 500 i 600 hiljada evra kompenzacije za igrača koji je imenovan za "Zvezdu u usponu" i MVP turnira u Rouz Gardenu u SAD.

Mačvan je tu sezonu u Makabiju završio sa 3.6 poena i 1.7 skokova u proseku u Evroligi pošto se baš nešto i nije naigrao, a zanimljivo da je zabeležio nastup protiv Partizana te godine i rekao da u Tel Avivu nisu bili srećni što su naleteli na crno-bele.

"Svi znamo kakvu atmosferu u "Pioniru" prave navijači Partizana, to je uvek pakleno gostovanje i biće nam jako teško. Očekujem veliku bitku. O Real Madridu i Efesu ne treba trošiti reči. Armani je napravio sjajnu ekipu i žele konačnu da prekinu dominaciju Montepaskija. Kada je u pitanju kvalifikant, kako je krenulo očekujem da i tu dobijemo najtežeg protivnika" rekao je tada Mačvan u hali "Sport Eko".

Nekoliko meseci kasnije, Mačvan nezadovoljan statusom u Makabiju odlazi na pozajmicu i to upravo u redove beogradskog Partizana i tada je Mačvan sebi ispunio veliku želju.

Ovo je bila njegova najbolja sezona u Evroligi u čitavoj karijeri. Ipak, Milan u crno-belom dresu u Jadranskoj ligi nije mogao da nastupa do januara meseca pošto ga je Makabi prijavio za regionalno takmičenje.

Sve u svemu, on je na sebe bacio svetlo, pokazao je da ga jedna po brojkama loša sezona u Izraelu nije poljuljala i posle duple krune u Partizanu, Mačvan odlazi u Galatasaraj gde provodi naredne dve sezone.

Galata je Mačvana platila 250.000 evra Makabiju i Mačvan im je pomogao da osvoje šampionsku titulu, a potom se vraća u Srbiju kako bi "sebi priuštio da odigra sezonu u voljenom klubu".

"Mogu sebi da priuštim da igram za Partizan iz ljubavi. Imao sam dve godine odličnog ugovora i neću mnogo izgubiti ako ne budem naplatio ovu sezonu i odigram onako kako ću je igrati. Meni je čast da budem deo Partizana i uvek će mi i biti", rekao je Milan Mačvan tom prilikom.

Mačvan je potpisao jednogodišnji ugovor sa Partizanom uz objavu da se sa Duškom Vujoševićem dogovorio sve za pola sata i da mu novac ni najmanje nije važan.

Mnogi su se tada prisetili 2011. godine i Mačvanove herojske partije u velikom Partizanovom preokretu nad Armanijem u sred "Medionalnum Foruma" u Milanu.

Ovo je bila prva godina posle 13 u nizu da Partizan nije osvojio nijedan trofej. Mačvanu su protivnički navijači svašta skandirali, ali je on svakako pružio dovoljno dobre partije da se nađe u idealnom timu ABA lige.

Uprava Partizana mu je ponudila da produži ugovor za 200.000 evra, a kako se tada pričalo, on je tražio duplo manji novac uz uslov da se dovede još jedan kvalitetan igrač kako bi Partizan ponovo bio šampion.

Želja mu nije ispunjena, a Mačvan je morao da čeka i na novac koji mu je ugovorom bio garantovan zbog loše finansijske situacije u klubu. On se potom odmetnuo u Italiju i postao član Armanija.

Kada god pričam o Milanu Mačvanu u Armaniju, ja se uvek setim njegove partije protiv Pistoje kada nije imao promašaj u šutu za dva poena.

Tada je trener Milana bio Jasmin Repeša, a saigrači njegov jako dobar prijatelj Miroslav Raduljica bio mu je saigrač. Kada gledamo igrače sa ovih prostora, tada su igrali još i Zoran Dragić i Krunoslav Simon, dok je Mačvan u timu "uhvatio" i Stanka Baraća.

Armani je te 2016. godine bio šampion Italije, a plej of je bio "lud" kako smo i navikli. Olimpija se mučila sa Venecijom u prva tri meča druge runde, ali su uspeli da ih slome, da bi u finalu bili bolji od Ređo Emilije.

Iako jeste osvojena titula, tu godinu će i Milan Mačvan i ovdašnja košarkaška publika pamtiti po Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru i srebrnoj medalji koju je Srbija osvojila uprkos svim problemima.

Milan zbog povrede nije igrao u kvalifikacijama, to smo saznali kada smo videli grupnu sliku na kojoj je Mačvan nosio gips, a on je uz pomoć stručnog štaba povredu prevazišao i nastavio je da igra.

Ova selekcija je bila jako blizu da u grupnoj fazi savlada Sjedinjene Američke Države, pamti se sjajna rola i meč na jednu loptu uz šaljive komentare srpske publike sa slikom Milana Mačvana:

"Spavaš li mirno Durentu Kevine?!"

Srbija je imala nekoliko fantastičnih partija poput one protiv Hrvatske da bi Srbija potom "demolirala" Australiju i otišla na megdan SAD gde su se mnogi nadali revanšu, ali su Amerikanci bili ubedljivi i slavili sa 96:66.

Na narednom šampionatu je Srbija takođe osvojila srebro, a to je bilo u Sinan Erdem Domu u Istanbulu, gde je Milan Mačvan odigrao veliki broj utakmica protiv Efesa i Fenerbahčea.

On je inače bio i kapiten ove reprezentacije, koja zbog problema sa povredama nije mogla da pobedi Sloveniju i osvoji ono najsjajnije odličje, ali su Milan i drugovi mogli da budu samo ponosni na sve što je urađeno.

On se potom vratio da odigra još jednu sezonu u Armaniju da bi karijeru preselio u Nemačku. Povrede su se vraćale, išao je i na nekoliko operacija, pa se posle dva trofeja u minhenskom Bajernu Mačvan odmetnuo u Japan.

Kada je završio sa igranjem u Japanu mnogi su ga očekivali i priželjkivali u dresu Partizana. Po treći put. Svi su se dodatno ponadali kada je Milan na "Tviteru" rekao da ima nešto važno da kaže.

Ipak, to nije bio odlazak u Partizan ili neki drugi klub, bio je kraj. Milan Mačvan je rekao zbogom košarci.

Čovek čija je karijera toliko trofejna da ga tri ovakva teksta ne bi propisno ispoštovala. Samo pogledajte reprezentaciju: Zlato na Evropskom u Španiji 2007 za igrače do 18 godina, pa zlato na Svetskom spomenuto na početku teksta.

Pa još jedno Evropsko zlato 2008. godine za igrače ispod 20, pa godinu dana kasnije osvojena Univerzijada u Beogradu. Bio je član reprezentacije sa Dudom Ivkovićem koja je 2009. godine prekinula posto i donela kući srebro.

Osvajao je šampionske titule gde god da je igrao, ima čak 14 timskih trofeja u Srbiji, Izraelu, Turskoj, Italiji, Nemačkoj i Japanu i karijeru je završio u 31. godini.

Mi samo možemo da mu kažemo hvala.

Stefan Nikolić

strana 1 od 3 idi na stranu