Čovek koga je košarka ubila

Na današnji dan rodio se jedan od najvećih košarkaških mađioničara. Američki genije srpskog porekla, Pit Maravič poznat i kao "Pistol Pit".

Stefan Nikolić
Podeli

"Ne zarađujemo milione kako bismo dodavali loptu sa grudi koristeći obe ruke", verovatno bi u današnjoj košarci ovakav komentar bio ismevan uz opasku da košarka nije cirkus.

Ovo će biti priča o osobi koja je u jednom od prvih intervjua u profesionalnoj košarci rekla kako ne želi da umre sa 40 godina igrajući košarku, a ironično, upravo tako je svoj život i okončala.

Radi se o čoveku koji je oborio sve moguće rekorde u vezi sa postignutim poenima u NCAA košarci, koji je promenio način na koji se košarka igra, zbog njega je najbolja era Lejkersa nazvana "Šoutajm".

Imao je porodičnih problema, problema sa mentalnim zdravljem, imao je problema sa trenerima, sudijama, ali je imao i poštovanje svih NBA igrača i uvršten je među 50 najboljih svih vremena.

Iako je Amerikanac, poreklo mu je srpsko. Nadimak mu je "Pištolj", a zvao se Pit Maravič.

Baš tog 22. juna 1947. godine rodio se Pit Maravič u mestu Alikipi u Pensilvaniji. Njegov otac Petar Maravič je bio sin emigranata Sare i Voja Maravića koji su iz Srbije izbegli u Sjedinjene Američke Države još pre "Velikog" rata.

Petar, Pitov otac, rođen je 1915. godine u Americi i zanimljivo je to da je bolje govorio srpski nego engleski, a da njegovi roditelji gotovo da uopšte nisu govorili engleski jezik.

Petar ili "Pres" kako mu je bio nadimak, bio je ratni veteran pošto je učestvovao u Drugom svetskom ratu, a po povratku se bavio košarkom igrajući za Pitsburg Ajronmene da bi ga životni put odveo trenerskom poslu (u srednjoj školi trenirao NFL legendu Majka Ditku).

Pres je oduvek želeo sina, kako bi mogao da mu prenese košarkaško znanje, a osim toga, svoje dete je učio da govori srpski i uspavljivao ga uz pesmicu "Čuj me sine oči moje, čuvaj ono što je tvoje".

Od malih nogu je Pit zavoleo košarku i upitao je oca da li bi i on jednog dana mogao da bude košarkaš, na šta je dobio odgovor da može jedino ukoliko sluša svog oca trenera i ukoliko bude mnogo radio.

"Sa radnom etikom minimalnca ne možeš da imaš milionske snove", često je Pres znao da kaže svom sinu, dok je majka Helen generalno uvek bila zaštitnički nastrojena prema svom sinu jedincu.

Pres ga je maltene terao na košarku. Kada je probavao bejzbol i američki fudbal insistirao je trenerima da ga ne štede, a kada je posle nekoliko udaraca i povreda odlučio da se bavi košarkom Petar se u potpunosti posvetio Pitu.

Pres je oduvek imao čudan odnos sa Pitom. Daleko od toga da nije voleo svog sina, samo je bila jako čudna ta granica između oca i trenera da ni sam Pit nije mogao da je prepozna.

Verovali ili ne, ali, Pit je kao jedanaestogodišnjak uspeo da pogodi 500 slobodnih bacanja u nizu. Pres je smanjio Pitov obruč u dvorištu kako bi mu otežao šuteve, a obruč je bio taman toliko veliki da lopta može da prođe jedino ako je savršeno ubaciš.

Pit se od košarkaške lopte nije odvajao, komšije pričaju da je često znao da tapka loptu kroz spušten prozor automobila u pokretu dok ga otac vozi u školu. Kada god bi igrao "Magarca" uspeo bi da izvede nešto što njegov otac ne bi mogao da ponovi i to bi ga učinilo najponosnijim ocem na svetu.

Interesantno, ali Pit je već u tim godinama trenirao po osam sati dnevno, neretko i zapostavljao školu i kada bi nastavnici pozvali Maraviče da im ukažu na to, Pres bi im odgovorio da gledaju svoja posla.

Košarka mu je bila mnogo važnija od škole.

U osnovnoj školi, niko mu nije bio ravan. Pit je bio najdominantniji igrač u Pensilvaniji i već dok je pohađao osmi razred, dobio je poziv da igra za srednjoškolski tim.

Srednjoškolci su bili izuzetno ljuti što imaju klinca u timu koji im otima mesto, pa su ga ignorisali čak i tokom utakmica i nisu želeli da mu dodaju loptu, pa su u napadu igrali sa četiri igrača.

Stvari su se dodatno pogoršale kada je Pit na treningu počeo da im probacuje loptu kroz noge i da im pokazuje trikove sa loptom koje ne mogu ni da zamisle, a kamoli da ponove.

Tako je tokom jedne utakmice dobio pas u poslednjim sekundama jer ga apsolutno niko nije čuvao očekujući da svi sem njega uzmu poslednji šut, a Pit je bio hladan kao špricer i pogodio koš za pobedu.

Kada je 1962. godine Pres Maravič dobio poziv čuvenog NC Stejt univerziteta, čitava porodica je otišla u Severnu Karolinu, a Pit je postao član Broton srednje škole.

Već na prvom treningu su novi saigrači i treneri zanemeli, kada je Pit stavio loptu na potiljak, spustio je niz leđa, pljesnuo rukama napred i uhvatio loptu iznad zadnjice.

Na sledećem treningu je sat vremena vrteo loptu na kažiprstu, a za opkladu je prešao ulicu i ušao u poslastičarnicu dok je loptu pritom vrteo na kažiprstu.

Ljudi su stajali u redu kako bi mu kupili pivo, što je Pit momentalno odbio rekavši kako bi ga otac na mestu ubio ukoliko bi ga video sa limenkom piva u ruci.

Negde u ovom periodu, Pit dobija nadimak "Pistol" pošto je jedan novinar njegovu šutersku tehniku sa rukama na bokovima okarakterisao kao ponašanje revolveraša, a nadimak se svima dopao, pa je isti ostao.

Stanje u kući Maraviča nije baš bilo idealno. Otac i sin su se sukobljavali sve češće, zbog čega je Helen umela da se okrene alkoholu u nemoći da smiri situaciju u svom domu i prema rečima bliskih prijatelja, njeni psihički problemi počeli su da izlaze na površinu.

Sve je eskaliralo na potpuno novi nivo kada je Pit verbalno prihvatio ponudu "Vest Virdžinije" za studije, dok je njegov otac dobio ponudu za posao na LSU univerzitetu, ali uz jedan uslov – da Pit pređe kod njih.

"Ukoliko ne odabereš LSU moraš da budeš svestan da u ovu kuću više nikada nećeš ući", ultimatum koji je Pita umalo slomio, ali je pristao da obuče dres LSU.

Kada je došao na LSU na kampusu nije vladao toliko jak "hajp" jer su oni bili škola okrenuta američkom fudbalu, ali oni koji vole košarku bili su ushićeni što je najtalentovaniji igrač u SAD došao baš kod njih.

U to vreme, frešmenima (studenti prve godine) nije bilo dozvoljeno da igraju NCAA košarku, već su imali sopstvenu ligu. Ta liga je, žargonski rečeno, bila sprdnja za Pistol Pita.

Na prvoj utakmici je imao tripl dabl sa 50 poena, 14 skokova i 11 asistencija. Treba li vam podsećanje da trojka još uvek nije izmišljena? Zamislite samo koliko trebate biti dobri da bi ljudi dolazili da vas gledaju u toj "dečijoj" ligi.

"Kau Centar" (sadašnji Pit Maravič centar) bio je krcat, što se nikada ranije desilo. U dva navrata je postizao preko 60 poena i u prvoj godini je imao prosek od 44 poena, pa su svi bili ushićeni i sa nestrpljenjem čekali da Pistol ode kod svog oca Presa.

Ponovo malo tamnih stvari, Pitova majka Helen, već razvija strah od vrana i zaključava se u kuću, što je prilično zabrinulo oca i sina Maravič, ali se to na terenu nije osetilo.

Već na prvom meču u NCAA pred 7.500 ljudi, Pit ubacuje 48 poena, hvata 16 skokova i deli 4 asistencije za ubedljivu pobedu nad Tampom. Naslovi u novinama su glasili "Pistol Pit učinio nemoguće. Narod Luizijane gleda i fudbal i košarku".

Pitovi potezi su oduševljavali sve. Znao je da trči u kontri da lažira dodavanje kojim bi protivnički defanzivac skočio, a on lagano loptu položio u koš.

Maravič je u svojoj prvoj sezoni za "glavni" tim LSU beležio čak 43.8 poena u proseku i postao prvi igrač u istoriji NCAA lige koji je postigao 1000+ poena u jednoj sezoni. Ponavljam, nema šuta za tri poena.

Na treninzima je Pistol bio još "luđi". Pogađao je šuteve tako što loptu prvo baci o parket, šutirao na koš sa deset metara i pogađao u serijama, redovno je čuvarima probacivao loptu kroz noge, dodavao pas ispod ruke.

Njegov imidž je postao popularan baš koliko i zvuk Bitlsa, a kako dobre vesti brzo putuju, za njegove igre se zainteresovao i jedan od najboljih trenera svih vremena Red Auberbah.

Red je kasnije tokom karijere govorio da nije imao sreću da trenira Maraviča i da bi njih dvojica zajedno bili šampioni makar još pet puta.

Pita je mnogo ljutilo što nije mogao da ima savršenu utakmicu. On je u koledž karijeri postigao 3667 poena na 83 odigrane utakmice, što je prosek od 44.2 poena.

Proseci poena od 46.6, 44.2 i 43.8 su prvi, četvrti i peti najbolji prosek ikada, 1970. godine je postavio apsolutni rekord sa 10 i više utakmica na kojima je postigao 50 i više poena, ali nije imao taj meč bez promašenog šuta.

Kaže da nikada sebi neće oprostiti što nije uspeo da ostvari 40/40 utakmicu i da će kad tad to neko uspeti da izvede. Evo, 2020. godina i nikome to nije pošlo za rukom.

Pistol Pit je apsolutni vladar i ubedljivo najbolji strelac NCAA lige svih vremena i je uspeo da postigne za tri godine u dresu LSU i za sve to vreme nije imao adekvatne saigrače.

Došlo je vreme za NBA ligu, ligu u kojoj igraju "veliki momci". Već sam pisao ranije o "ratu" ABA i NBA lige, pa su Karolina Kuguarsi pokušali da utiču na sve načine na Pita da postane njihov član, ali on je odabrao Atlantu.

Atlanta Hoksi su sa 3. pozicije na NBA draftu 1970. godine izabrali Pita Maraviča.

Mnogi u Hoksima nisu bili srećni zbog toga, pošto je Maravič dobio ruki ugovor vredan 1.9 miliona, a Lu Hadson i Džo Koldvel nisu mogli da se pomire sa tim da beli ruki zarađuje tri puta više novca od njih i atmosfera se narušila.

Ričija Gerina, tadašnjeg trenera Atlante, ove stvari nisu preterano zanimale pošto je njegova velika želja bila da trenira Pistol Pita i to mu se ostvarilo, pa mu nikakav Džo Koldvel neće stajati na putu, a isti je završio u Karolina Kuguarsima.

Nakon prve sezone u gradu Koka - Kole, Pistol Pit beleži 23.2 poena, 3.7 skokova i 4.4 asistencije u proseku i zaradio je mesto među pet najboljih rukija, dok je najbolje odigrao protiv Sinsinatija sa 44 poena.

Ono što je radio na parketu niko nikada nije video. Svojim dodavanjima iza leđa, preko ramena, jednom rukom bez gledanja ili čak o parket, znao je da podigne raspoloženje saigrača, ali i da čitavu halu podigne na noge.

Bio je na svim naslovnim stranama, ali nije bio najsrećniji. Atlanta nije pobeđivala. Realno gledano, Atlanta je bila slabašna ekipa i Pit je bio ubedljivo najbolji igrač, iako ruki.

Za četiri godine u Atlanti nije imao nijednu pobedu u plej ofu i to ga je razaralo. Najtužniji je bio posle serije sa Seltiksima kada je beležio skoro 30 poena u proseku, a Boston ih je slomio posle 6 utakmica.

Kod kuće su stvari bivale sve gore. Pres je dobio otkaz na LSU, Helenini mentalni problemi su bili sve oštriji i sve češći, da bi 8. oktobra 1974. godine sebi pucala u glavu i u bolnici je konstatovana smrt.

Pita je to umalo ubilo. Mnogo je voleo svoju majku i bilo mu je mnogo krivo što ne može da joj pomogne da prevaziđe strah od vrana i od izlaska na ulicu. Počeo je da se odaje alkoholu, više ga dva piva nisu obarala, sada mu je trebala i pomoć "žestokog" pića.

Opelo je održano u rodnoj Alikipi u Pensilvaniji, pravoslavnoj crkvi Svetog Ilije, a sahranjena je na groblju koje takođe nosi naziv Svetog Ilije i nalazi se iza crkve.

Pistol je odlučio da promeni imidž posle ove tragedije. Pustio je brkove (potom je promenio broj 44 i uzeo 7), takođe je odlučio da nosi druge patike i drugačije čarape. Nešto slično je uradio i Riki Rubio nedavno, kada mu je majka preminula.

Pit je bio član Nju Orleans Džeza, nove franšize kojoj je trebala zvezda, ali je umalo odustao od košarke posle tragedije, međutim otac i bliski prijatelji uspeli su da ga odgovore od toga.

Ljudi u Nju Orleansu su bili vrlo uzbuđeni. Deca su na utakmice donosila plastične pištolje, a mediji nisu prestajali da hvale ovaj potez pošto je Pit nekoliko godina ranije u dresu LSU ostavio izuzetno dubok trag.

Pit je postao "Ol Star", a svom bivšem timu se osvetio sa 44 poena, 8 skokova i 7 asistencija i ono najbolje tek sledi. Ovo je bila sezona u kojoj je preuzeo broj 7 i kada je zatražio da mu na dresu umesto Maravič stoji "Pistol".

Njegova odbrana je postala dosta čvršća, njegova dodavanja sigurnija i onaj Pistol Pit sa LSU je polako, ali sigurno ulazio u dvorane i uveseljavao publiku.

Na kraju sezone, Maravič je bio u najboljoj petorci zajedno sa MVP lige Karim Abdul Džabarom, Džordžom Meginisom, Nejtom Arčibaldom i Rikom Berijem sa 25.9 poena, 4.8 skokova i 5.4 asistencije u proseku i najboljim procentom šuta u karijeri, 46%.

Naredna sezona je bila njegova najbolja u karijeri. Ponovo je zaradio nastup na "Ol Star" meču, završio je sezonu kao najbolji skorer lige sa 31.1 poenom u proseku, 5.4 asistencije i 5.1 skokom. Vašingtonu je ubacio 50 poena, Finiksu i Kanzasu po 51, a potom smo videli jedan od najboljih performansa u istoriji lige.

Mnogi su ga tada nazivali najboljim koji su ikada videli. U direktnom duelu protiv Njujork Niksa i jednog od najboljih defanzivaca lige Volta Frejžera, Pit Maravič je ubacio rekordnih 68 poena.

Najčudnije je to što su ga sudije sa meča izbacile dva minuta pre kraja, pošto su mu dosudila dva izuzetno sumnjiva faula. Pistol Pit je i dan danas jedini igrač u istoriji košarke koji je ubacio toliko poena, a da utakmicu nije završio.

Da je ostao ko zna šta bi bilo. Ovako su samo Vilt Čemberlejn i Eldžin Bejlor imali više od njega, a u novinama smo mogli da vidimo naslov "Moć Pištolja".

Pit je na jednoj utakmici ove sezone bacio loptu o parket, šakom napravio pun krug oko nje i ošamario je pravo do saigrača za lake poene u reketu, što je dovelo do potpunog delirijuma u hali.

Međutim, sudija je svirao grešku u vođenju i poništio koš, što je Pita potpuno izludelo. Drao se na sudiju iz sveg glasa: "Kako možeš da sviraš grešku kada nešto ovako nikada nisi video?!"

"Ne zarađujemo milione kako bismo dodavali loptu sa grudi koristeći obe ruke"

Delovalo je kao da je dosegao svoj zenit, pošto je nedugo potom doživeo tešku povredu kolena zbog koje je morao da ide na operaciju i odigrao je samo 50 utakmica u sezoni.

Pit više nikada nije bio isti igrač, a ni čovek.

U narednoj sezoni, 1978/79, Maravič je igrao sa steznikom za koleno i pojavio se na samo 49 utakmica, na kojima je prosečno beležio oko 23 poena, 3 skoka i 5 asistencija.

Njegovi problemi sa alkoholom su se nastavljali, ekipa se preselila u Jutu, a on je bio "persona non grata" u Solt Lejk Sitiju. Juta ga je otpustila, a u januaru mesecu 1980. godine, Boston Seltiksi, koji su na draftu pokupili Lerija Birda su najbrže reagovali i doveli problematičnog Pita Maraviča u svoju ekipu.

Kažu da su Pitovi psihički problemi počeli da se pojavljuju u ovom periodu, počeo je da se interesuje za vanzemaljce i da čita o raznim teorijama zavere.

Redu Auerbahu se želja ispunila, doveo je Pistol Pita makar kao generalni menadžer, kada već ne može kao trener.

Pit je odigrao 43 utakmice za Boston, na kojima je beležio oko 14 poena i po 2 skoka i asistencije, što je bilo najlošije u njegovoj karijeri, ali su Seltiksi završili kao najbolja ekipa u ligi.

Uloga Pita Maraviča je u ovom poduhvatu bila ogromna. Kada su pred kraj sezone počeli da posustaju, Pistol je preuzeo odgovornost na sebe, poslednje dve utakmice je imao 31 poen, dve pre toga po 29, a jednu pre 28 i to je itekako dovelo Boston do toliko željene pozicije broj 1.

Počistili su Hjuston u prvoj rundi i to je bila prva plej of pobeda u karijeri Pita Maraviča. U finalu Istoka, poraženi su od prejake Filadelfije u pet utakmica, koju su predvodili Džulijus Irving, Deril Dokins, Moris Čiks, Dag Kolins i ostali...

Ovo je bila poslednja utakmica Pistol Pita Maraviča u NBA ligi. Shvatio je da više ne može da igra na nivou na kome želi da bude, da više nikada neće biti "Ol Star" igrač, ne jer ne ume da igra, već jer mu zdravlje tako nešto ne dozvoljava.

U svojoj poslednjoj NBA utakmici, ubacio je tek 4 poena... Red Auberbah se ponovo javio, rekavši da mu je mnogo krivo što je Maravič završio karijeru i napomenuo da bi uz pravog trenera to postao najbolji košarkaš svih vremena.

Pita je tama obuzela po okončanju karijere. Sve više je pio, zapostavljao ženu i decu i počeo da se penje po krovu kuće noseći kapu od aluminijuma prizivajući vanzemaljce da se vrate kako bi rešili započet posao.

Tvrdio je da je imao više razgovara sa vanzemaljcima i da se oni spremaju da unište čovečanstvo, a da im on to neće dozvoliti. Košarka je bila njegov život, a sada nije imao ništa. Izvor sreće ga je napustio.

Uz nagovor porodice i bliskih prijatelja, Pit odlučuje da zatraži stručnu pomoć i posle dve godine borbe demoni su otišli i on je ponovo bio onaj stari.

Tada je rekao da je Bog sišao na zemlju kako bi ga upozorio i posavetovao. Pit je oduvek bio pobožan, ali je od tog momenta bio mnogo češći "gost" lokalne pravoslavne crkve.

Pronašao je svoj mir i započeo košarkaški kamp sa svojim ocem na kom je provodio i do 19 sati dnevno, pritom je ponovo počeo da se pojavljuje u javnosti, čak i da drži motivacione govore.

Petar "Pres" Maravić je 1986. godine dobio rak prostate i ubrzo je umro. Ova smrt ga je pogodila više nego što je očekivao, ali je uspeo da se vrati svakodnevnim aktivnostima i da ovoga puta ne poludi.

Još na početku teksta je navedeno da je Pit jednom prilikom rekao da ne želi da igra košarku celog života i da u 40. godini srčanog udara umre i da je tako zapravo i preminuo.

U Pasadeni, savezne države Kalifornija, Pit Maravič je igrao košarku sa svojim prijateljima pred intervju za crkveni radio.

To se dogodilo 5.1.1988.godine. Odigrali su nekoliko partija i svi su bili oduševljeni njegovim košarkaškim znanjem, a Pit se nakon jednog razgovora sa svojim prijateljem prosto srušio na parket.

Ubrzo mu je lice poplavelo, a oči su se zarotirale unazad, nakon jednog minuta usledio je poslednji trzaj i Pit je umro na rukama svog prijatelja doktora Džejmsa Dobsona.

Pit Maravič je umro u 40. godini od srčanog udara, igrajući košarku.

Iza sebe je ostavio suprugu Džeki, sinove Džošuu i Džejsona, koji su predstavljali Pita na ceremoniji 1997.godine, kada je Pit uvršten medju 50 najboljih igrača NBA lige svih vremena.

1987.godine je postao najmladji igrač ikada koji je dobio tu čast da udje u Kuću Slavnih u Springfildu.

Nakon njegove smrti 1988.godine, hala u kojoj igraju Luizijana Stejt Tajgersi je promenila ime u Pit Maravič Centar, 2005.godine je proglašen najboljim NCAA košarkašem svih vremena, 1997.godine uvršten među 50 najboljih igrača NBA lige ikada.

Bob Dilan je napisao pesmu "Dignity" inspirisan upravo Pitom Maravičem, a Medžik Džonson je izjavio kako je izraz "Šoutajm" nastao od Pita Maraviča, a da su ga Lejkersi samo preuzeli.

Juta Džez i Nju Orleans Hornetsi su povukli broj 7 iz upotrebe, a Atlanta je isto uradila sa brojem 44, a ukupno je postigao 15948 poena u devet godina dugoj NBA karijeri u kojoj se igrala žustra odbrana i nije bilo linije za tri poena, kao ni vremena za napad u jednom momentu.

Na današnji dan je umro, a košarku je mnogo zadužio. Mnogi timovi, igrači, košarkaški radnici izražavali su zahvalnost i divljenje ovom sjajnom čoveku i košarkašu.

Jedina loša stvar iz njegove karijere je ta što nikada nije bio šampion, što nikada nije igrao za šampionski tim. Na koledžu je upravo to i želeo, ali je zbog svog oca odabrao slabašni LSU.

U NBA ligi je igrao za slabašnu Atlantu gde baš i nije uživao, pa se preselio u Nju Orleans gde stvari nisu bile idealne, a u jednom momentu su se prilično pogoršale. Njegova igra je bila takva da, ukoliko bismo ga uporedili sa nekim današnjim košarkašima morali bismo da kažemo da je to neka mešavina Stefa Karija i Stiva Neša.

Čovek koji je sa loptom mogao baš sve, koji je košarku voleo više od svega, a ona ga je ubila.

Stefan Nikolić.

strana 1 od 3 idi na stranu