"Tebe će da oteraju iz redakcije, a meni ne mogu ništa"

Košarka je na našim prostorima iznedrila toliko legendi da je ta kategorija manje-više postala rezervisana za one koji su ostavili trag u nacionalnoj selekciji.

Spasoje Veselinović
Podeli
Foto: Starsport
Foto: Starsport

Iz tog ili nekog drugog razloga, tek smrt Boška Đokića u domaćoj javnosti nije izazvala reakciju dostojnu veličini čoveka koji je doneo prvi prsten pobednika Jadranske lige u Srbiju.

Čak 41 od svojih 65 godina života on je posvetio košarci, a poslednjih godina je svoja razmišljanja, sročena kroz fantastične metafore i opservacije koje su navodile na čitanje između redova, iznosio u kolumnama i televizijskim gostovanjima.

“Kad je pozicija trenera u pitanju, trener ništa danas ne znači, u svakom sportu, ne samo u košarci, niti ko šta ceni, niti priznaje. Sve je nizbrdo krenulo preteranim uplivom politike u sport. Politika treba da se meša i uvek se “mešala“, pa ne možeš da imaš državu, a da nemaš kontrolu nad svakom oblasti, tako i u sportu. Ali, kada se u to uđe preko neke mere, pa to postane nadgornjavanje dva političara iz dva grada, ne znam te face iz politike i srećan sam što ne znam, možda nekolicinu znam, ako im postane deo imidža da veštački naprave klub ili veštački ugase neki klub, pa se onda mešaju i rade po nekom nepotizmu, rođačkoj, da ne kažem i partjskoj liniji... Danas se trener postaje preko nekih spiskova... Postaje se prebrzo... Bolje da nisi uključio, imaćemo problem i ti i ja... Tebe će da oteraju iz redakcije, a meni ne mogu ništa, imam 65 godina ionako i u penziji sam... Sada je, recimo, neki novi trend, to je izmislio jedan moj prijatelj, kao mladi treneri u vatru... Pa, čekaj komšo, pa ne možeš ni mladog automobilistu koji je položio juče, pa ne smeš da ga pustiš u grad, poginuće sto posto. Čekaj, nek vozi malo po Zemun polju, komšo... Onda kažu, došao Pešić sa toliko i toliko godina i osvojio, preporodio Barselonu. Zašto je preporodio Barselonu? Pa zato što zna, to je probao 40 puta, prvo je bio dobar igrač, pa je možda trenirao neke juniore, pa imao postupan put, pa to radio 40 godina. A onda svi kažu Željko Obradović... Jeste, ali je on imao Acu Nikolića, bio je izvanredan igrač i ja znam kada je igrao u Partizanu da se spremao, pisao sve treninge, to je takav jedan slučaj. Ništa nemam protiv mlađih kolega, ja uvek podržavam. Što niko ne priča o Saši Obradoviću? Kako je krvavo, teško i to ne na ovim prostorima došao do toga da bude izvanredan trener, malo potcenjen, pa ovo, ono... Sad je neki novi trend – ajde da menjamo trenera, koga ćemo, pa znaš, burazer od mog zeta trenira, nisam znao, dobar je, šta da mu damo, ajde da mu damo prvi tim i daju mu prvi tim. Ne ide tako komšo... Kad dođeš kod obućara, lepiš đon godinu dana, slušaš gazdu kako ugovara posao, pa kuckaš eksere, pa posle 20 godina napraviš cipelu i svi kažu vidi, napravio cipelu... Preterani upliv politike u sport uopšte, ali govorim o košarci jer to dobro znam, poveo je košarku mnogo brže nizbrdo. Ona je već krenula nizbrdo, iz određenih razloga pretumbacije na celoj ovoj teritoriji, ali je politika to strašno povukla. Možda bi ona propadala 40 godina, ovako je za deset. Ne postoji... Ovo je smešno, mogao bih da ti pričam ovako koliko hoćeš, dok me ne uhapse, ali neću... Problem je preterani upliv – bilo čega“, rekao je Đokić u jednoj od poslednjih izjava.

Vratimo se 15 godina unazad, u 2004. godinu, kada se klub iz Železnika zvao Refleks i kada je uoči početka fajnal-fora u Zagrebu Đokić preuzeo ekipu od Vlada Đurovića, koji je prethodno, kako su mediji tada izveštavali, ljutito napustio svlačionicu.

Do tog momenta Đokić je vodio čačanski Borac, tadašnju filijalu Refleksa i poligon za vežbanje iz koga su na glavnu scenu stupili igrači poput Duška Savanovića, Branka Jorovića i velikog broja mladih košarkaša iz sistema kluba Nebojše Čovića, koji su prve seniorske minute i šansu da se iskale za izazove u Jadranskoj ligi dobili u gradu na Zapadnoj Moravi.

Polufinalni duel Refleksa i Crvene zvezde će ostati upisan u analima regionalnog takmičenja – produžeci su odlučili finalistu, a konačan rezultat 113:110 svedoči o dramatičnosti meča. Ništa manje stresno nije bilo u utakmici za trofej – na kraju 71:70 za srpski tim u duelu sa domaćom Cibonom.

“Đurović je Refleks vodio u 26 utakmica, a ja samo u dve i njemu idu sve čestitke“, rekao je Đokić i doneo prvi prsten šampiona Jadranske lige u Srbiju.

Put ga je dalje vodio kroz mnoge krajeve regiona, ali više Srbije i u gotovo svaki klub je dolazio kao “požarni“, ne bi li tim spasao katastrofe ili postavio temelj za dalje.

Kako je u oproštajnom postu na Instagramu napisao kultni košarkaški novinar Vladan Tegeltija, Đokić je bio najbolji trener među novinarima i najbolji novinar među trenerima, a u svemu tome je “uz sebe“ imao i fantomskog lika Njofru Paviljonskog, kreiranog kao kontratežu iz realnosti onom zdravorazumskom koje je izlazilo iz Đokićevog pera.

Uz sve svoje tradicionalne i romantičarske elemente, portal magazina Koš će služiti i kao svojevrsna arhiva Đokićevih misli, a njih se valja podsećati u svakoj mogućnoj prilici, kako bi se bolje razumeo košarkaški svet oko nas.

Nije dobro, ali propasti nećemo. Šalim se, za napredak u bilo čemu, pa i u srpskom basketu, potrebno je za početak okupiti sve dobronamerne, a stručne ljude, da nađu izlaz iz tunela, a posle će se to barem desetak godina u praksi raditi, sa mlađim ljudima koji imaju dosta energije, a (ni)malo lošeg iskustva i ostrašćenosti. Srećno svim košarkaškim uposlenicima u narednoj godini, posebno kolegama…“, napisao je Đokić u svojoj poslednjoj kolumni.

Spasoje Veselinović

strana 1 od 2 idi na stranu