"Imaš dijabetes - nema kredita"

Svetski dan dijabetesa predstavlja najveću kampanju u svetu posvećenu šećernoj bolesti. Lekari ističu da ključnu ulogu u sprečavanju, smanjenju i otklanjanju faktora rizika za dijabetes tip 2 imaju porodice. Zato je prepoznavanje ranih znakova, simptoma i faktora rizika za sve tipove šećerne bolesti od velikog značaja. Aleksandar Opačić, predsednik Dijabetološkog saveza Srbije, za B92, govori da u svetu od dijabetesa boluje trenutno 463 miliona ljudi, a u Srbiji brine činjenica da skoro polovina njih nije dijagnostikovana.

Sanja ĆulibrkIzvor: B92
Podeli
Foto: Dijabetološki savez Srbije
Foto: Dijabetološki savez Srbije

Pročitajte još:

Koliko se priča u Srbiji o dijabetesu, osim 14. novembra?

-Pa generalno uvek može i treba više. Dijabetes je takva bolest o kojoj je zaista nedovoljno, ukoliko joj se posvetite jednom godišnje. Edukacija osoba koje imaju dijabetes, ali i prevencija onih koji su u riziku ili generalno zdravih osoba da ne dođu u stanje dijabetesa treba da bude na višem nivou. Smatram da bi i mediji trebalo da zauzmu bitniju ulogu oko prevencije ove bolesti, odnosno kako bi se o dijabetesu mnogo više i češće govorilo.

Da li se zna koliko ima obolelih od dijabetesa u Srbiji?

-Prema podacima iz 2017. godine Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” u Srbiji boluje 710.000 osoba sa dijabetesom, međutim ta brojka se sigurno za ove dve godine I povećala. Ono što pored toga brine, jeste činjenica da skoro polovina njih nije dijagnostikovana. U svetu od dijabetesa boluje trenutno 463 miliona ljudi (adolescenti I stariji) i 1,1 milion dece ispod 18 godina. Međutim predviđanja Internacionalne dijabetes federacije (Internation diabetes federation-IDF) su da će 2045. godine, broj obolelih u svetu dostići 700 miliona.

Šta treba da proverimo da bismo saznali da li imamo dijabetes?

-Trebalo bi svakako bar na svakih šest meseci da proverimo kompletnu krvnu sliku. U razgovoru sa prijateljima kada ih pitam kada su poslednji put proverili komplet krvnu sliku, nailazim uglavnom na odgovore ‘Auh, pa ne mogu da se setim tačno’. Ne vodimo dovoljno računa o svom zdravlju, negde je u duhu našeg naroda datek kada nam se nešto dogodi onda reagujemo. Nažalost, čini mi se da nemamo dovoljno razvijenu svest o bitnosti prevencije. Uvek govorim da treba da odete kod svog izabranog lekara I zatražite kompletan pregled. Neće vam to oduzeti baš toliko vremena (takođe jedan od čestih izgovora “nemam vremena”), bolje da nađete sada, da vam ne ponestane kasnije vremena za delovanje.

U kakvom su riziku ljudi koji ne znaju da imaju dijabetes?

-Dijabetes je i te kako ozbiljna bolest, ukoliko se ne prepoznaju simptomi i ne uspostavi pravovremena terapija, može da bude i poguban. Kada govorimo o komplikacijama koje dijabetes prouzrokuje, tu su svakako slepilo, otkazivanje rada bubrega, bolesti krvnih sudova, srca, promene na koži, amputacije itd.

Foto: depositphotos/ ginasanders
Foto: depositphotos/ ginasanders

Ko je primetio da imate dijabetes?

-Moja majka, imao sam te tipične, školske simptome koje prati dijabetes. Budio sam se često noću da idem u toalet, povećana žeđ, gubitak kilograma. Odvela me je na kontrolni pregled, gde su mi tada izmerili vrednost glikemije u krvi 8,1, što je bio prvi znak da se nešto dešava u mom organizmu. Otišli smo istog dana u Institut za majku i dete, jer sam imao svega osam godina, da bi istog dana meni vrednost glikemije u krvi dostigla vrednost od 22mmol/l. To je bio početak sada već dugog života sa dijabetesom.

Je li bilo teško odrastati kao dete obolelo od dijabetesa?

-Iskren da budem, u sredini u kojoj ja živim to nije bilo toliko teško. Trenirao sam aktivno košarku 15 godina, nikada nisam imao nijedan problem, trener je naravno bio upoznat, ali svi su me prihvatili i bili mi od pomoći. Mislim da je daleko veći problem bio mojim roditeljima, jer 1998. godine, nismo imali kome da se obratimo kada nam je bio potreban neki savet, jer nismo poznavali praktično nikoga ko ima dijabetes, a pogotovo ne dete koje ima dijabetes. Nije nam bio dostupan internet, a i na internetu nije bilo toliko informacija o dijabetesu. Nisu postojala udruženja, koja po meni igraju ključnu ulogu u prihvatanju bolesti, kao i načinu života sa dijabetesom. Tako da mislim da je mojim roditeljima daleko teže palo moje odrastanje nego meni .

Da li je dijabetes tabu-tema, je l ima neke vrste diskriminacije u Srbiji?

Mislim da nije tabu, ali vraćam se na prvo pitanje, trebalo bi više da govorimo svakako o dijabetesu. Nažalost, ima diskriminacije, ja obično kažem da to nije neka “namerna” diskriminacija, već da jednostavno ljudi nisu dovoljno upućeni, edukovani I onda nekada ne znajući diskriminišu osobu sa dijabetesom. Dešavaju se doduše razni vidovi diskriminacije pogotovo u školama, nekada na nešto i ne možete baš da utičete, pogotovo kada su deca u pitanju, jer oni jednostavno ne razumeju ali u tim situacijama roditelji moraju odigrati bitnu ulogu. Dešavalo se da pojedine osobe sa dijabetesom budu odbijene za kredit od strane banke, da poslodavac ne želi da ih zaposli i slično. Dakle diskriminacija postoji, ali smatram da bi trebalo više da radimo na edukaciji i prevenciji, kako bi ljudi bili edukovaniji šta je i kakva bolest dijabetes.

strana 1 od 18 idi na stranu